Nisam imala strah od poroda. „Bit će sve dobro“ – sebi sam stalno govorila. Ali mi se strah javljao kad pomislim kako se te babice ophode prema rodiljama, ženama. Pogotovo nama koje prvi put rađamo. Sve je to novo za nas. Još kad vam drugi kažu da počastite tamo osoblje kad se porodite, kao običaj. Kakav običaj?! Nisu zaslužile, ali smo to uradili. Nažalost. Kad sam se porađala, govorile su mi da se ne trudim, da ugrožavam bebu. A u sali – k’o u zamrzivaču. Hladno previše. Kažu, pokvarila se klima, pa previše hladi. Ja sam se smrzla dok sam se porodila. Počela se tresti, a one me napale da sam se prepala. Kad sam kući došla, razboljela sam se. Boljela su me pluća i kašljala sam punih 20 dana. Kad sam se porodila, trebalo je podojiti bebu. A ja mlijeka nemam, ni bradavica. Još me ova babica napade da ih nisam izvlačila, nisam se potrudila da imam bradavice. Zar se može izvući dok beba ne povuče i ne izvuče bradavicu? Kroz glavu su mi prolazile svakakve misli. Da uzmem bebu i odem bez otpusnog lista. Bilo mi je baš teško. Sa svih strana napadaju, a niko da savjet udijeli, da pomogne. Porodila sam sa epiziotomijom, mediolateralni rez. Kakvi su to bolovi bili, odmah sutradan. Požalila sam se na bol, grubo mi reče ne umijem bol da trpim. Muko moja. Sve u svemu negativno iskustvo. Idući porod planiram, ako Bog da, privatno. Platiti koliko god, ali da ne prolazim kroz isto bolno iskustvo.
