Sam prijem u bolnicu je bio grozan. Zbog korone, niko nije mogao da uđe i unese moje stvari, pa sam ih sama morala unijeti, dok sam bila u trudovima. Kraj mene je stajala babica koja je bila arogantna, gledala je kako se patim da raspakujem stvari na brzinu, te da krenem na pregled. Napominjem, dva prsta otvorena, krvarim i imam trudove. U sali su bile dvije babice i nas dvije trudnice. Više su se posvetili drugoj ženi, jer je već 6 sati ležala na stolu, dok sam ja na drugom stolu skoro sama se porodila. Porod prošao dobro, grube babice ali mislila sam da tako mora, jer je prva beba itd. Dva sata smo ležale u sali nas dvije, kad je došla i treća da se porodi. Sa njom je bio doktor, i u ovoj priči želim samo to i da ispričam. Doktor je došao ljut na taj porod, toliko je galamio na ženu, u jednom trenutku ju je udario po nozi i opsovao joj Boga, te je rekao da ako ne bude se jače trudila da je neće ni poroditi. Svi smo imali traume od tog doktora, jer i mi u sali a i žene u sobi do, mogle su da čuju sve. Doktor je bio ćelav i krupnije građe. Babici sam dala 90 KM poslije poroda u nadi da će pripaziti više na mene i na dijete. Poslije poroda niko me više nije pregledao ni jednom, ni ranu, jer sam imala 6 šavova, ništa. Puštena sam drugi dan sa bebom kući, muž je babici dao 50 KM dok mu je iznosila dijete. Ukratko, ružno iskustvo, a trebalo bi biti najljepše.
