Najgore iskustvo u životu! To nisu doktori! To su bezosjećajni mesari! Iako struka to ne preporučuje, praksa je sa se porodi induciraju. Nisam to htjela. Doktoru koji mi je vodio trudnoću sam platila 500 KM da me “pripazi”, te da dozvoli i prati prirodan, neinduciran porod. Porod je počeo prirodno. Moj doktor me primio u bolnicu. Smjena se završila i otišao je kuci! Od 19 h do 3 h ujutro me niko nije pogledao, niti je rađen CTG. Moj doktor se ne javlja na mobitel. Zvala sam bar 20 puta. Jedva pronalazim i budim sestru. Na nogama idem u salu. Kontrakcije na 3 minute. Nervozna je, jer zaostajem. Boli k’o sam đavo, ali ja sam u redu. U 4 sam u porođajnoj sali. Naglašavam da ne želim drip. Crvenokosa punija sestra mi odgovara: “Ama, ko tebe šta pita?” Odjednom je počelo užasno da boli. Odjednom nema pauze između kontrakcija. Ne mogu se koncentrisati. Ne mogu gurati. Osoblje nervira [to] što vrištim. Ne mogu se smiriti. Dvije sestre mi guraju stomak. Doktor “masira” grlić – čitaj: ručno me otvara. Tijelo mi se raspada. Užasni bolovi. Zatim epiziotomija. Beba se zaglavila. Čupaju. Jedva. Beba je dva dana bila u inkubatoru. Nakon tri dana, kasnije konačno stupam u kontakt sa “svojim” doktorom. Ležerno mi objašnjava da je sve dobro prošlo i da se sada trebam brinuti za bebu. Nije mu jasno zašto sam ljuta. Često imam noćne more i sanjam porod. Budim se vrišteći. Želim još djece, ali se ne mogu odlučiti na porod.
